Травијата

Predstava: Травијата Scena: Велика сцена опера Ђузепа Вердија Купи [ 260 ] Реч редитеља Травијата је опера која се стално враћа у мој живот, а никако да се у потпуности ухватимо у коштац, нас две, насамо, од почетка до краја. Када сам се припремала за пријемни испит за студије оперске режије на Академији уметности (1995), замолила сам редитеља Александра Пантелића, породичног пријатеља, да ми из своје богате колекције видео снимака разних (бело)светских оперских продукција изабере једну, коју бих детаљно проучила и извршила драматуршку анализу дела. Његов избор је била филмска верзија Травијате у режији Франка Зефирелија, са Терезом Стратас у насловној улози. То није био случајни избор, јер је филмским средствима било много лакше непогрешиво пронићи у музичку драматургију дела и дати право значење сваком тону, акорду, тоналитету и свакој музичкој фрази. Био је то школски пример беспрекорно анализиране музичке партитуре од стране врхунског редитеља, а самим тим, буквар сазнавања читаве лепезе редитељских захвата, без могућности грешке (што је у театру увек присутно и никада се не зна да ли је редитељ нешто баш тако желео, или је само тог пута случајно тако испало). Овај снимак је први, али не и једини „кривац“ што сам са математичког факултета побегла на оперску режију и што сам за сва времена заволела Вердијеву даму са камелијама. Следећи сусрет са Травијатом био је при избору теме за дипломски испит. Желела сам да применим нова сазнања, добијена током четворогодишњег студирања од професора Младена Сабљића и Гордана Драговића, и да овога пута самостално изрежирам једну сцену из опере. Режирала сам прву слику другог чина, односно сцену у башти. Моја прва Виолета је била Сања Керкез, којој је то био први наступ у улози Виолете Валери. И Јанко Синадиновић је дебитовао као Алфред, а музички, и добрим делом драматуршки, припремала их је Ана Зорана Брајовић, која је тада већ била као асистент диригента и диригент у нашој Опери. Једино су Миодраг Д. Јовановић као Жорж Жермон и Александра Стаменковић Гарсија као Анина већ певали у „великој“ представи. Управо је Ана дириговала представу Травијате на Великој сцени, 24. марта 1999. на коју сам дошла да видим костиме из другог чина, али су се одмах после првог чина огласиле сирене и најавиле бомбардовање, тако да сам гледање костима, као и сам дипломски испит морала да одложим за који месец. „Моја башта“, на Сцени „Раша Плаовић“ је личила на „Борину башту“ на Великој сцени. Намештај је био исти, али сам мало променила распоред, костими су били исти, али сам се трудила да направим нови, другачији мизансцен, а да исто тако буде логичан и драматичан, као што је то био случај са мизансценом у представи са Велике сцене, коју је 1980. па затим 1991. режирао господин Борислав Поповић. Пре неколико година, имала сам прилику да поново режирам скраћену верзију Травијате на Сцени „Раша Плаовић“, којом је тенор Љубомир Поповић полагао магистарски испит из певања, улогом Алфреда, а како „стара“ Травијата у то време није била на репертоару, направили смо целу представу, без хорских нумера, уз клавир, са Горданом Томић као Виолетом и осталим младим колегама, од којих су неки били и полазници Оперског студија. Мој четврти сусрет са Травијатом је обнова режије Борислава Поповића, чија је премијера била 1980, а коју је и он сам обнављао и мењао много пута. Овог пута је требало помирити сећања оних који су наступали у представи више од три деценије са онима који дебитују у својим улогама, требало је увести доста нових, младих чланова хора, освежити и помало модернизовати костиме (који су и даље у епохи и рађени по старим снимцима и скицама госпође Божане Јовановић, али ипак измењени и допуњени, а све под надзором наше костимографкиње Олге Мрђеновић)... и коначно, сценографија, која је доста измењена у односу на ону из 1991, чије је обнављање и све промене у договору са мном вршио сценограф Борис Максимовић. Будући да један човек увек мора на крају да одлучује и пресуђује како ће дотична представа изгледати и коју ће поруку носити са собом, стојим иза сваке коначне одлуке, тимски донесене, а све за добробит представе и за што лепши угођај нашој публици. Овим захватима нисмо реанимирали 34 године стару представу и продужили живот старици која би опет да буде девојка, него смо девојку обукли у искуство и знање, научили је да поштује мудрост и традицију, а наоружали је смелошћу и лепотом и пустили је да живи и да нас узбуђује, забавља и растужује још много година на нашој сцени. * * * ЗАШТО ЦРВЕНА КАМЕЛИЈА? Уместо одговора на ово питање, цитираћу пасус из романа Александра Диме, млађег, о букету камелија који је био Виолетин „заштитни знак“: ...Двадесет пет дана у месецу камелије су биле беле, а пет дана су биле црвене. Никада се није сазнало за разлог тог мењања боје, које бележим, мада не могу да га објасним, а које су њени пријатељи и стални посетиоци позоришта у која је чешће залазила, запазили исто као и ја... Мислим да свака жена разуме њен знак којим је на врло префињен начин стављала до знања да када су камелије црвене, она одлази кући сама. Мушкарцима је мало теже да схвате тај сасвим женски знак, па ја ни у једној „мушкој режији“, не видех да Виолета Алфреду (у роману и драми Маргерита Арману) даје црвену камелију одгађајући њихов интимни сусрет док цвет не увене, односно до следећег дана. Сви редитељи, чије сам поставке имала прилике да видим, како у опери, тако и у драми, романтизовали су тај гест поклањања цвета и давали Виолети у руке белу камелију, не препознајући информацију жене, која је вероватно само онима са којима је била најинтимнија пријатељица и тренутна љубавница, на тај начин давала до знања да тих вечери, како бисмо данас рекли – има поштеду. Тај и још неколико детаља и малих измена, мој су допринос овој представи да буде што боља и знам да ми наш Бора Поповић то неће замерити. Јер све што смо урадили – нашем Бори је у част. Ивана Драгутиновић Маричић