Крцко Орашчић

БАЛЕТ ЗА ЦАРА Након великог успеха балета Успавана лепотица, директор Императорских позоришта у Русији наручује од Чајковског целовечерњи програм који ће се састојати од балета Крцко Орашчић и опере Јоланта. Детаљни сценарио за балет дао је кореограф Маријус Петипа, као што је то већ била пракса и са претходна два балета, Лабудовим језером и Успаваном лепотицом. Као основа за либрето узета је прича Александра Диме, Прича о Крцку Орашчићу, која је заправо адаптација оригиналне бајке Е.Т.А. Хофмана, Крцко Орашчић и Краљ мишева из 1819. године. Главна јунакиња Маша (у оригиналу Мари, или Клара у другим кореографским верзијама), спознаје класичну борбу добра и зла, као покретаче фантастичних догађаја и шареноликих дечјих емоција. Двојност мушких карактера, Краља мишева и Дроселмајера, насупрот дрвеном лутку Крцку Орашчићу и Принцу из бајке, као тама и светлост, исказује њену жељу за срећном љубављу и сигурношћу коју пружа чаробна принчева лађа. У сну девојчице, банални простор њене собе се претвара у бојно поље или амбијенте далеких и егзотичних земаља. Већ на самом почетку рада, у лето 1892, Петипа се разболео и велики део посла је преузео његов помоћник Лав Иванов, који води пробе са ансамблом и врши одређена прилагођавања кореографије: попут самог композитора, и он је морао пратити доследно прецизна упутства и режију кореографа. Ипак, Иванов је свој таленат показао у Валцеру пахуљица из Крцка Орашчића, а који ће потврдити са великим успехом у поставци другог чина Лабудовог језера. Крцко Орашчић је први пут изведен у позоришту Маријински у Санкт Петербургу 18. децембра 1892, у присуству руског цара Александра III. Балет је био добро прихваћен од стране публике, док су критичари приметили да су „акционе сцене, поготово битка мишева и војника, деловале слабо и досадно...“ Насупрот њима, велике сцене са ансамблом врло су добро оцењене: „апстрактне али лирске конструкције, уз музику велике снаге, тако постављене, носе ознаку талента Лава Иванова“. Сам Чајковски није превише волео писање балетске музике. Његова уметничка фантазија је у балетима била доста ограничена задатим темпима, формама и трајањима. Пишући свом брату о овом делу, посебно о музици за други чин, питао се „Како начинити музику за ову Шећерлему (Confiturembourg)?“. Међутим, музика овог трећег и последњег балета Чајковског, доживеће енормни успех и његова популарност ће временом бити све већа, посебно у Америци. Жорж Баланшин, који се и сам бавио веома успешно овим балетом, рекао је: „Иако у Крцку Орашчићу доминира музика словенског духа, подједнако су заступљени мотиви другог карактера... попут старог немачког Плеса дедова (Grossfatertanz) и увертире која показује колико је поштовао Моцарта. Марш у првом чину такође је написан у моцартијанском стилу. Све у Крцку Орашчићу изграђено је на један фини, рекао бих 'бечки' начин. У Сантк Петербургу се некад уживало у бечким колачима а Крцко Орашчић је попут њих! Стравински је нарочито лудовао за Кинеском игром, где Чајковски прво користи мали...